Srećno oženjen otac troje dece, 31-godišnji David Reimer govori otvoreno o svom svakodnevnom Zivotu: svojim interesima za auto-mehaniku, teškoćama na poslu, te izazovima odgoja dece. No kada ga se upita o njegovih prvih 15 godina života, on se povlači, govoreći o sebi kao detetu kao da je reč o nekoj drugoj osobi.
U biti i bio je druga osoba. David - nazvan Bruce, kada se rodio prošao je prvu promenu pola u dojenačkoj dobi koja je ikada zabeležena na genski i hormonalno normalnom detetu. Da bi saznali sve o Davidovu razvoju, Milton Diamond i Keith Sigmundson (1997) intenzivno su ga intervjuisali, te proučavali njegov lekarski karton i beleške njegovog psihoterapeuta. Posle se tim naporima pridružio i John Colapinto (2001). U dobi od 8 meseci Bruceov je penis tokom obrezivanja bio nehotice odrezan. Njegovi su očajni roditelji ubrzo čuli o psihologu Johnu Moneyu i njegovu uspešnom pripisivanju pola deci koja su rođena s nejednoznačnim genitalijama. Otputovali su iz svoje kuće u Kanadi do fakulteta Johns Hopkins u Baltimoreu, gdje su, pod Moneyevim nadzorom, 22-mesečnom Bruceu odstranjeni testisi, a genitalije oblikovane tako da izgledaju kod u devojčice. Nakon završene operacije Bruceovi su roditelji svojoj ćerki dali ime Brenda. Istraživanja s decom nejednoznačnih genitalija pokazuju da pripisivanje pola koji odabere roditelj obično uspeva (Zucker, 2001). No, zbog neravnoteže polnih hormona u prenatalnom razvoju organizacija središnjeg živčanog sastava kod te dece takođe može biti nejednoznačna, dopuštajući razvoj i kao dečaka i kao devojčice. Nasuprot tome, Brendin je odgoj bio tragičan. Od početka ona se opirala roditeljskim naporima da je usmere u ženskom pravcu. Brian (Brendin identični blizanac) priseća se da je Brenda izgledala poput osetljive, lepe devojčice, no čim bi se pomaknula ili progovorila, taj je dojam nestao. "Hodala je kao dečko. Sedela raširenih nogu. Razgovarala je o muškim stvarima... Igrala se mojim igračkama: slagalicama, kamionima (Colapinto, 2001, str. 57). Brian je bio tihe i mirne naravi. Brenda je, suprotno njemu, bila dominantna, jedro dete koje je ulazilo u tučnjavu s drugom decom i obično pobeđivalo. Bivši nastavnici i prijatelji iz razreda slažu se da je Brenda bila maskulinija od brata. U školi je Brendino muškobanjasto ponašanje navelo decu iz razreda da je izazivaju i rugaju joj se. Kada se igrala s devojčicama, pokušavala je organizovari ih u velike grupe i igrati aktivne igre, no one nisu bile zainteresovane. Osećajući se loše kao devojčica i bez prijatelja, Brendini su se problemi u ponašanju povećali, a njen se uspeh u školi pogoršao. Na povremenim je lekarskim kontrolama sebe opisivala kao dečaka i odbila je novu operaciju kojom bi joj se napravila vagina. Sećajući se Brendinih osnovnoškolskih godina, David je pojasnio da je shvatila da nije devojčica l da nikada neće ni biti. Kako se približavala adolescencija, roditelji su je premeštali iz škole u školu i od terapeuta do terapeuta, u pokušaju da joj pomognu da se socijalno uklopi i da prihvati svoj ženski identitet. Brenda je reagovala s povećanom teskobom i nesigurnošću, a sukobi s roditeljima su se povećavali. U pubertetu su se Brendina ramena proširila i telo dobilo na mišićnoj masi, pa su roditelji insistirali da pocne s terapijom estrogenom kako bi feminizirala svoj izgled. Uskoro su joj narasle grudi i povećalo se masno tkivo oko struka i bokova. Zgađena vlastitim feminiziranim izgledom Brenda se počela prejedati, kako bi ga sakrila. Drugari su na njen zbunjujući izgled reagovali sa sve većom brutalnošću.
Na koncu je Brenda premeštena terapeutu koji je uvidio njen očaj i podstaknuo njene roditeli da kažu što se dogodilo. Kada je Brenda imala 14 godina, otac joj je objasnio incident s obrezivanjem. David se seća da je reagovao s olakšanjem. Odlučivši se vratiti svom biološkom polu odmah, sam je se odabrao biblijsko ime David, prema junaku koji je pobedio Golijata i svladao prepreke. David je ubrzo počeo s injekcijama testosterona kako bi maskulinizirao telo, te se podvrgao operaciji otklanjanja grudi i stvaranja penisa. Premda je njegova adolescencija i dalje bila problematična, u dvadesetima se zaljubio u Jane, samohranu majku s troje dece i oženio je. Davidov slučaj potvrduje uticaj genskog pola i prenatalnih hormona na pojedinčev doživljaj sebe kao muškarca ili žene. Istovremeno, njegovo detinjstvo upućuje na važnost iskustva. David je iskazivao bes na to što odrasli ohrabruju zavisnost od devojčica, jer je to iskusio iz prve ruke. Uvideo je i to da Brenda nije bila izvrgnuta takvom maltretiranju vršnjaka zbog svojih "maskulinih" osobina, možda bi se lakše prilagodila svom biološkom polu. U odrasloj je dobi David radio u klanici među samim muškarcima koji su bili ekstremni u svojem rodnom stereotipiziranju. U jednom se času pitao da je i sam imao tipično djetinjstvo, bi li bio kao i oni? Naravno, nikada neće saznati odgovor na to pitanje, no njegov slučaj sigurno pojašnjava jednu stvar: njegova promena pola nije uspela jer je njegov muški biološki sklop nadmoćno zahtevao dosledan seksualni identitet.
Nažalost, nakon niza nesretnih životnih okolnosti, David Reimer je 4. maja 2004. godine počinio samoubojstvo.