ČOVJEKOLIK
Čovjek je izronio i udahnuo punim plućima. Izašao je na obalu laganim korakom tražeći mjesto . Mokar je sjeo pod krošnju velike jabuke i pogledao u nebo.
Vatrene boje zapaljenog sutona na jednoj strani neba, na drugom kraju mjesec sa svojom pratnjom. Sva tvar je bujala, čovjek nije osjećao ništa. Izgubio je svoj lik, tragao je za njim od izlaska sunca sve do sutona. Osećaj praznine je počeo da ispunjava njegovu dušu. Sklupčan, čekajući san, kao lijek preturao je po bremenu misli tragajući za izgubljenim likom. Prevrtao je stogove dijela svojih, tržeći početak kraja.
Hodajući životom u svemu je nalazio čovjekolikost. Ptičice su slijetale na njegov dlan i jele zrnevlje, pogledavši se video je sebe. Savijale su gnijezda na krovu doma njegovog marljivo sabirajući hranu za svoje mlade ptiće. Živjeli su zajedno.
Koračajući poljima milovao je klasje koje se povijalo u naklon . Čistog srca mogao je da osjeti šum u zrnu klasja koje se pretvaralo u prah života i vidjeo je u njemu sebe, klasje je rađalo i davalo život.
Gledao je u sunce i osjećao toplinu, video je svoj lik u njemu.
Putujući nailazio je na vodu koja je uvjek nosila život koji je bujao pored i nikad nije bila sama. Mnoga tvar je želela da bude tu, čovek se oglednu i vidje sebe.
Put ga nanese na visoke stjene. Vjekovno tkane minerale, poznade svaki koji je stvaran po obličju stope njegove. Prislonivši dlan osjeti da postaše jedno, tu vidje svoj lik.
Idući naiđe na rijetke trave sa korijenjem otrovnim i slatkim koje ima čovjekolik oblik, uvijeno, izduženo, presavijeno, prepleteno. Hraneći se iz stvorene tvari poprimi slast i gorčinu tvari ali ne promjeni obličje svoje i vidje svoj lik. Sretao je na svojim stazama zvijeri strašne i davao im je iz ruke život, a one su njemu davale sebe. Osjeti snagu, postadoše jedno i tu vidje svoj lik.
Zasijaše mu oči u tami pod krošnjom velike jabuke. Sjeti se da je prije par izlazaka sunca, hodajući van svojih staza sreo sebe. Bio je u crnoj koži izgladnio i oronuo od traganja nekako sitan i skvrčen. Pružao je ruke izgladnjelo, moleći da se dohvati. Pobježe od sebe ne želeći da nađe još nekog ko je imao lik.
Kada je sunce označilo početak ustao je i krenuo stazom tražeći radost. Osvrćući se tražio je ptice, zašto ne sleću na dlan.
Potrčao je prečicom kroz klasje ka vodi i nije čuo ništa sem sojih koraka. Visoke stijene su bile tu iza livada ali u njima nije vidjeo sebe. Zvijerinje ustuknu pred batom koraka njegovih, ne poznadega. Sve je bilo tu ali on nije osećao ništa. Još brže je potrčao i stiže do obale, kleknu i ne ugleda svoj lik.
Udahnu duboko, skoči u vodu i zaroni. Tražeći.
Svanulo je, otvorio je oči i ugledao mrak. Shvatio je da današnjim korakom privlačimo sunce sutrašnjeg neba. Njegovo nebo je bilo sklupčano u njemu. Tražio je sunce u mislima da se ogrije, da pođe da traži svoj čovjekoliki lik.
ЧОВЈЕКОЛИК
Човјек је изронио и удахнуо пуним плућима. Изашао је на обалу лаганим кораком тражећи мjесто . Мокар је сjео под крошњу велике јабуке и погледао у небо.
Ватрене боје запаљеног сутона на једној страни неба, на другом крају мjесец са својом пратњом. Сва твар је бујала, човjек није осjећао ништа. Изгубио је свој лик, трагао је за њим од изласка сунца све до сутона. Осећај празнине је почео да испуњава његову душу. Склупчан, чекајући сан, као лijек претурао је по бремену мисли трагајући за изгубљеним ликом. Превртао је стогове диjела својих, тржећи почетак краја.
Ходајући животом у свему је налазио човjеколикост. Птичице су слиjетале на његов длан и јеле зрневље, погледавши се видео је себе. Савијале су гниjезда на крову дома његовог марљиво сабирајући храну за своје младе птиће. Живjели су заједно.
Корачајући пољима миловао је класје које се повијало у наклон . Чистог срца могао је да осjети шум у зрну класја које се претварало у прах живота и видjео је у њему себе, класје је рађало и давало живот.
Гледао је у сунце и осjећао топлину, видео је свој лик у њему.
Путујући наилазио је на воду која је увjек носила живот који је бујао поред и никад није била сама. Многа твар је желела да буде ту, човек се огледну и видjе себе.
Пут га нанесе на високе стjене. Вjековно ткане минерале, познаде сваки који је стваран по обличју стопе његове. Прислонивши длан осjети да посташе једно, ту видје свој лик.
Идући наиђе на рijетке траве са корijењем отровним и слатким које има човjеколик облик, увијено, издужено, пресавијено, преплетено. Хранећи се из створене твари поприми сласт и горчину твари али не промjени обличје своје и видjе свој лик. Сретао је на својим стазама звijери страшне и давао им је из руке живот, а оне су њему давале себе. Осjети снагу, постадоше једно и ту видjе свој лик.
Засијаше му очи у тами под крошњом велике јабуке. Сjети се да је прijе пар излазака сунца, ходајући ван својих стаза срео себе. Bио је у црној кожи изгладнио и оронуо од трагања некако ситан и скврчен. Пружао је руке изгладњело, молећи да се дохвати. Побјеже од себе не желећи да нађе још неког ко је имао лик.
Када је сунце означило почетак устао је и кренуо стазом тражећи радост. Осврћући се тражио је птице, зашто не слећу на длан.
Потрчао је пречицом кроз класје ка води и није чуо ништа сем сојих корака. Високе стијене су биле ту иза ливада али у њима није видјео себе. Звијериње устукну пред батом корака његових, не познадега. Све је било ту али он није осећао ништа. Још брже је потрчао и стиже до обале, клекну и не угледа свој лик.
Удахну дубоко, скочи у воду и зарони. Тражећи.
Свануло је, отворио је очи и угледао мрак. Схватио је да данашњим кораком привлачимо сунце сутрашњег неба. Његово небо је било склупчано у њему. Тражио је сунце у мислима да се огрије, да пође да тражи свој човјеколики лик.
.