☆ "Мотив људске пролазности у одама српских класициста" ☆

Здраво, драги стимери! ☆

Поделићу са вама свој семинарски рад на тему:

"Мотив људске пролазности у одама српских класициста"

Појам ком не може ништа да се супротстави јесте време. Све што постоји подређено је времену. Оно је драгоцено, пролазно и неповратно. Колико тога време може да подари, толико тога може и да одузме. Док незаустављиво протиче, оно чини све пролазним, временом све полако постаје трошно и нестаје. Пролазност јесте појам који људе дотиче и наводи на размишљање још од древних времена. Мотив пролазности нашао је своје место у свакој епохи, провлачи се у сваком уметничком правцу, без обзира на то какве карактеристике носе ти правци, на који начин се модификују и којим се све темама баве. Тако је нашао своје место и у класицизму.

Класицизам јесте уметнички правац који се појавио након барока и рококоа. Ова епоха је, за разлику од веома раскошног, драматичног, пренаглашеног, као и неумереног барока, такође и рококоа, много умеренија, складнија и блажа. Класицизам се супротставља барокној неумерености која је често и на ивици кича тј. супротставља се нарушавању склада ком су основне карактеристике барока и рококоа допринеле. Класицизам, као и ренесанса, оживљава антику и бива њоме инспирисан, али се супротставља распусности емоција која је владала током ренесансе. Класицизам је настао у Француској средином XVII века и одатле се распрострањује Европом. Уметници класицизма били су инспирисани античком уметношћу коју су сматрали идеалом тј. својим врховним узором према ком ће стварати ликовна, књижевна и музичка дела, као и архитектонске грађевине. Они стварају инспирисани и лепотама природе. Склад, осећај за меру и аналитичност јесте оно што класицизам подразумева. Такође, оно што одликује класицизам и оно што се подразумева при стварању јесте разум и знање. Разум треба да надвлада страсти и сваки покушај неумерености и пренаглашености. Први талас класицизма је у себи још увек садржао барокне елементе па се називао “барокним класицизмом”. Касније, класицизам се ослобађа оваквих елемената.

Књижевност класицизма инспирисана је античким књижевношћу, њеним формама, садржајем и стилом. Књижевне творевине овог периода одликовала је умереност и јасноћа. Ниском стилу припадала је комедија, док су високом стилу припадали еп, трагедија, химна, такође и ода. Књижевне творевине које су припадале високом стилу одисале су узвишеним тоном. Средњи стил чиниле су сатире, елегије, као и дидактички списи.

У српској књижевности дошло је до три таласа класицизма и сваки талас има свог представника. Пре тога постојао је прелазни период, нешто између барока и класицизма. Према речима Милорада Павића: “класицистичке преокупације српских писаца могу се констатовати још у књижевности барокног доба, дакле током XVII и прве половине XVIII века, само што оне ту немају увек много заједничког са оним што се, на пример, у француској књижевности овог раздобља назива класицизмом" (Павић, 1979:197).

Први талас класицизма трајао је од 1780. до 1810. године и у овом периоду стварао је наш велики књижевник Доситеј Обрадовић. Читао је античку књижевност у оригиналу тј. на латинском или грчком језику, био је велики познавалац класичне књижевности и узор, као и инспирација, многим писцима српског класицизма.

Други талас је трајао од 1810. до 1837. године. Након 1810. године Доситеј Обрадовић умире и замењује га Лукијан Мушицки, такође један од наших великана, који у овом периоду напушта традиционалну рококо метрику и почиње да пише у античком размеру. У своја дела успева да унесе велики број античких размера као што су, рецимо, хексаметар, пентаметар и алкејска строфа и тиме је створио нову ризницу песничких форми. У елегијском дистиху испевао је све своје епиграме као и оду самоме себи, користио га је још и за стварање елегија и посланица. Мушицки је користио и фалекијски стих који се могао наћи само код Катула и Анакреонта, као и алкмански метрум који се може наћи само код Хорација, а у његовим песмама могу се наћи још и прва и друга архилохијска строфа, као и трећа асклепијадска строфа. Милорад Павић каже да су метрици Мушицког стављане бројне замерке још у време трајања класицизма, али да је он свакако најразноврснији песник српског класицизма (Павић, 1979:296).

Лукијан Мушицки умро је 1837. и исте те године настаје трећи талас класицизма на чијем је челу Јован Стерија Поповић, а његова поезија била je инспирисана стваралаштвом Хорација и Овидија, као и Лукреција Кара. Преводио је Хорацијеве елегије у елегијском дистиху. Стеријина збирка песама “Даворје” инспирисана је стваралаштвом овог римског песника. Стерија је многе своје песме испевао у елегијском дистиху, написао је четири елегије у дистисима, као и једну латинску оду. Стерија је у својим песмама користио и друге античке размере као што су алкејска и сапфина строфа. У сапфину строфу увео је риму. Био је и биограф. Класицисте су за писање оваквих књижевних творевина инспирисали антички биографи Корнелије Непос и Плутарх. Јован Стерија Поповић бавио се поетиком и реториком, а уз античке размере, користио и пољски тринаестерац, као и римовани десетерац. Поред античких узора имао је и домаће узоре, био је инспирисан стваралаштвом Јоакима Хедла, Лукијана Мушицког, као и Алексија Везлића. У периоду треће генерације већ се увелико осећао пробој романтизма. Ипак, према речима Саве Дамјанова, Стерија је отклонио романтистичарски патос тадашње књижевности и вратио се античким духовним узорима (Сенека, Марко Аурелије и сл.) у којима ишчитава универзалност метафизичке и егзистенцијалне драме човека (Дамјанов, 2010:18,19). Класицизам из српске књижевности нестаје 1845. године.

Мотив пролазности присутан је у стваралаштву наших класициста Лукијана Мушицког и Јована Стерије Поповића. Лукијан Мушицки написао је оду "Сени Доситеја Обрадовића" у којој велича и слави свог узора, уздиже га као великог родољуба, генија и мудраца. У песми видљива је туга због смрти Доситеја Обрадовића. Мотив пролазности присутан је самим тим што песма говори о смрти Обрадовића, а Мушицки спомиње његов гроб, као и његове кости. Међутим, овај појам је лепо приказан кроз стихове у четвртој строфи, а они говоре о дрвету које је остало без плода поводом доласка јесени. Ово годишње доба често је синоним за пропадање, нестајање и умирање. Ипак, Мушицки каже да је Доситеј Обрадовић обезбедио себи вечност иако се његов живот угасио и сада је под земљом. Временом су од његовог тела остале само кости и он више физички не постоји, али његово стваралаштво учинило га је бесмртним. У духу класицизма помињу се античка божанства, у овом случају римска богиња Минерва и грчки титан Астреј, а Мушицки помиње и Сократа, као и Периклову љубавницу Аспазију. У песми "На Видовдан" Мушицки је представио легенду о Косовском боју, чиме се Вукова издаја наглашава, као и Милошева часност и јунаштво, али и кнежева обманутост, јер као да је то пресудно утицало на исход, а исход је пораз и пропаст Србије, пад и ропство. У овој песми приказана је пролазност славе Србије која након Косовског боја одлази у историју и више се не понавља. Један догађај променио је судбину Србије, као и њеног народа. Након овог пораза пролази слава и слобода српске државе, нестаје добростање које је владало у њој пре Косовског боја. Након тога, мноштво генерација провело је свој живот у ропству, многи људи су се у роптству родили, а у њему и скончали. У оди Лукијана Мушицког под називом "Григорју Гершићу" присутно је обараће Гершићу, као и себи, а уоквирено је једном можда устаљеном метафором живота као бурног мора. Он каже да је већ на “среди сиња мора”, што значи да је већ неко време проживео, живот му се полако троши и тако указује на пролазност. Пита се зашто га Нептун, римски бог мора, искушава. Зашто га један бог искушава када је он обичан човек. Тиме указује на смешну и слабу људску природу. У песми је присутан контраст, пролазност подразумева контраст: има-нема, добија-губи, руши-гради, лав-у миру дрема. Потенцирање на овим контрастима значи да је све, не баш не битно, али да према свему човек постаје равнодушан јер је свестан пролазности, или бар постаје свестан.

Код Јована Стерије Поповића мотив пролазности је очигледан. Код њега је, као и код Мушицког, присутна метафора живота као бурног мора у песми "Гробље". У овој песми присутан је мотив пролазности, живот је представљен као бурно море, а једино сигурно пристаниште јесте смрт. Песник говори да се човек често води страстима, али и да га прогањају потешкоће, неугодности, да је живот пун препрека, неправедности и злобе, као и да често зло надвлада над добрим. Спас види онда када дође смрт, када дође гробна тишина. Човек када престане да постоји, када се његов живот угаси, тек онда наилази на спокојство. Такође, какав год да је човек био у току живота, песник каже да смо сви исти под земљом. Мирон Флашар наводи да ова песма, и метрички и кроз вербалне одјеке, открива своју припадност предању хорацијевске оде и своју зависност од античке моралистичке спекулације (Флашар, 1988:316). У песми "На смрт једног с ума сишавшег" мотив пролазности не јавља се у класичном смислу, али присутна је смрт, самим тим алудира се и на пролазност, а песник каже да је током живота срећан само онај који не осећа тј. само слабоумник. Такав човек спокојан је и у току живота, као и када престане да постоји и оде под земљу. Песма "Надгробље самом себи" садржи велики песимизам. Човек веома кратко постоји, његов живот је пламен који кратко траје и након неког времена се гаси. У овој песми Стерија се ослања на Хераклита и његово учење да све настаје из ватре, као и да је све подвргнуто сталној промени. Ипак, из чега год да је свет настао, све је пролазно и временом нестаје. У току свог живота човек може да уради свашта, да стекне свашта и да постане много тога, али након смрти може да опстане само сећање или траг на папиру о његовом постојању, то је све. На крају, од човека остаје једно велико ништа, јер ум се гаси, а тело трули, распада се и он заувек нестаје. Шта год да настане, оно мора и да нестане и тако у круг, изнова и изнова. Песма "Спомен путовања по дољним пределима Дунава" у себи исто носи тмурно расположење. Стерија говори о томе да људи узалуд покушавају да одрже и продуже живот, узалуд теже ка вечности, јер судбина је на крају свима иста: човек умире, његово тело се распада, он постаје трулеж, долази под земљу и са њом се стапа. У овој песми река Дунав је метафора која представља ток човековог живота, његову превртљивост и нестабилност, као и његову пролазност. Време на крају узме све. У овој песми време је сатрло Херкула, а Ескулапу је разнело гроб, што значи да су пролазности подложни и велики хероји и богови. Стерија наводи да су и народи “подложни жетви“ и овде помиње Римљане и Србе. Такође, оно што човек створи својим рукама је пролазно, за пример Стерија надови друм ка Мехаџијској тј. Херкуловој Бањи, Трајанов мост који је био монументална грађевина на Дунаву у време римског царства, као и Северинову кулу негде на пределу Дечанске области. Стерија жели да каже и то да све што настане, роди се и створи трошно је, пролазно, али увек ће се рађати и настајати нешто ново и тако у круг, вечни циклус природе. На крају ове песме Јован Стерија Поповић позива оног који стоји на трошним остацима предака својих тј. позива свој народ на делање и дизање имена и части рода милога. Због овог позива тмурно расположење које се провлачило кроз читаву песму нестаје и осећа се оптимизам. "Спомен Видова дана" јесте песма у којој писац говори о ропству Срба и о судбини српског народа после Косовске битке. Људска природа је смешна, слаба и пролазна, а судбина је превртљива и човек не може да се супротстави вишим силама. Стерија ово жели да прикаже кроз стихове у којима каже да је српски народ био близу победе, али због издаје Вука Бранковића, Срби су изгубили на Косову пољу и следило им је ропство. Такође, контрастом на крају песме, писац приказује пролазност људског живота и његову променљивост, данас си потрен, а јуче си био славан, јуче си силан, а данас роб, ништа није вечно и све је променљиво, то су силе којима нико не може да се супротстави. У песми "Даворје на Косову пољу" песник говори о успону српске државе у време владавине Немање и Душана, присутан је ланац збивања који се пружа до косовске катастрофе, што наводи и Мирон Флашар у својој књизи "Студије о Стерији" (Флашар, 1988:499). Присутни су хорацијевски мотиви о неспокоју који пружају љубав према власти и слави, као и мотиви о кратком трајању људске среће. У песми се јавља мотив кола среће и песник тиме жели да каже да несрећа може да дође изненада и уништи оно што је до јуче било славно и силно. Стерија види узрок пропасти у неслагањима унутар српског народа. Судбина је превртљива и срећа је сама по себи нестална и често се претвара у несрећу. Приметна је повезаност са Сенекиним трагедијама у којима се често јавља непостојаност Fortune. Иако је судбина самa по себи превртљива и често доноси несрећу, људи су у стању да том процесу припомогну. Лоши међуљудски односи и погрешни потези доводе до пропасти и самим тим и до нестајања. Овакви мотиви могу се наћи у старогрчкој трагедији, поготово код Есхила. Насупрот непостојаности човекове среће и пролазности његове славе и живота, песник поставља природу која се стално обнавља. Природа се обнавља, а живот човека се угаси заувек, временом нестаје и оно што је он створио и стекао. Тако нестају велика и славна царства, а песник наводи као пример Атину и Рим. Све што се сувише уздигне мора временом нестати и Стерија се овде позива на Фокилида, Есхила, Пиндара, Херодита и Аристотела тј. на њихово упозорење о томе шта доносе превелико богатство и висока власт. Песма "Деспот Ђурађ Бранковић" у изразито критичком тону тематизује личност и дело Деспота Ђурђа Бранковића (што вероватно не одговара у потпуности историјској истини). У тој критичкој интонираности може се препознати библијски стих: "Таштина, све је таштина", који се у варијацијама провлачи практично од почетка до краја Стеријине песме. Она наглашава првенствено Деспотову похлепу за влашћу и богатством, што ће узроковати бројне друге трагичне ситуације, попут давања ћерке Маре у харем Мурату, али и ослепљивање синова Гргура и Стевана, те многе друге жртве које ће народ трпети због његове грамзивости. Истичући такве његове карактерне особине, Стерија у духу библијске мисли апострофира грешност Деспотових прегнућа, јер су она пролазна, ефемерна, будући да су заснована искључиво на материјалној основи света, неправди и сујети. Чак и много већи и силнији владари од Деспота, попут Цезара, на којег песник скреће пажњу, на крају постају трулеж и прах, што у метафоричком смислу означава неумољиву пролазност. Тек владање и поступање на темељима правде и часности обезбеђују вечност појединцу. На концу, под земљом, у смрадеж и трулеж, како каже Стерија, претвара се безусловно људска тежња ка земаљској слави. Та врста пропадања и црв под земљом релативизују и чине апсурдним, такође, и било какву друштвену разлику и хијерархију над земљом. У контексту вечности, људски живот је смешно кратак и пролазан, и једино добра дела и племенитост обезбеђују му славу, али ону посмртну, која је уједно и она права, и дуговечна.

Мотив пролазности је присутан и у песми Атанасија Стојковића по имену "На смрт бесмртнога Јована Рајића". Песма у себи садржи класицистички дух, али је такође прожета предромантичарским, као и барокним елементима. У себи садржи мотилошке елементе, мотив узбурканог мора, а прожета је и речима о метафизици природе и смрти. У песми присутно је и питање шта се дешава када се живот угаси, да ли је то заиста крај. Песник сматра да је овоземаљски живот само кратак трен и оно што предстоји вечности која долази након смрти. Такође, он нам даје своје уврење да Рајић, иако више није жив, заправо није заувек нестао. Он и даље на неки начин постоји, иако је сада под земљом. Стојковић сматра да је Рајић сада ближи Творцу и да ће остати вечно жив и у сећању српског народа.

Лукијан Мушицки, Јован Стерија Поповић и Атанасије Стојковић успели су веома добро и у духу своје епохе да дочарају пролазност која се рефлектовала на више планова и одухватила различите видове људског живота. Мотив пролазности у њиховом стваралаштву је варирао од приказа индивидуалних доживљаја и мерила, све до колективних и општих представа. Наравно, мотив пролазности био је присутан и ван стваралаштва ова три песника, у њихово време, након њих, као и дан данас.

Марија Танкосић

Литература:

Примарна:

• Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма. Класицизам, Нолит, Београд, 1979.
• Младен Лесковац, Антологија старије српске поезије, Матица српска Нови Сад- Београд, 1972.
• Сава Дамјанов, Јован Стерија Поповић, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2014.

Секундарна:

• Душан Иванић, Огледи о Стерији, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2007.
• Милорад Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма. Класицизам, Нолит, Београд, 1979.
• Милорад Павић, Историја, сталеж и стил, Матица српска, Нови Сад 1985.
• Милорад Павић, Рађање нове српске књижевности, Српска књижевна задруга, Београд, 1983.
• Мирон Флашар, Студије о Стерији, Српска књижевна задруга, Београд, 1988.

Хвала вам што сте посетили мој блог. ☆