Podstaknut lepim komentarima na prethodnu priču, reših da sa vama podelim još jedan rad. Ova priča je pisana za prošlogodišnju radionicu na forumu Znak Sagite gde je odnela najviše glasova i ušla u izbor za nekih od narednih brojeva istoimenog časopisa.
Ako me sećanje služi, tema konkursa je bila invazija vanzemaljaca, a već ćete proceniti i koliko mi je pošlo za rukom da na to odgovorim. Kao i do sada, svaki komentar mnogo znači :-)
KOREN
Mislio je da se u vozu nalaze samo otac, otpad i on. Od kada su kročili kroz gvozdena vrata vagona na perifernoj stanici Kompleksa, nije video ljude. U ovakvom prevozu nekada je bilo života, ali za tim više nije bilo potrebe. Nije se putovalo van nastanjive zone. Ona je bila ponos preostale civilizacije, simbol ljudske želje za samoodržanjem nakon što se na površini dogodilo cvetanje. Svaka nova generacija rađala se sa istim ciljem – da u sigurnosti podzemlja, ugradi deo sebe u temelje društva.
Ipak, niti se pod površinom Zemlje nudila sigurnost, niti su svi ljudi doživljavali njenu utrobu kao blagoslov. Dečak je često sretao opozite na putu od škole. Koliko god da su se upravljači trudili da ih na brzinu spakuju i uklone sa ulice, iznova bi promolili nos i pronašli načine da protrtljaju poneku o pravima sirotinje. Kada se otac razboleo i izgubio pravo na rad, dečak je verovao u sistem koji pomaže. Da je to apsolutna istina, učio je u društvu drugova. Da je to čista laž, shvatio je sam.
Bilo im je teško, gotovo do te mere da je atmosferi u kući dodelio posebno ime. Neizgovor. Teška slutnja koja se hrani strahom. Mračni stisak koje te ne pušta da duboko udahneš, osim u retkim trenucima sna. Upravo iz takvog trenutka spokoja, otac ga je probudio i saopštio mu da moraju da krenu.
Dečak se isprva plašio. Verovao je ocu. Bespogovorno je prihvatio tvrdnju da ih je upravo njegova majka pozvala. Da ju je otac na neki čudnovat način čuo, a ne sanjao. Da nije umrla kada je bio mali, već da je otišla na površinu i preživela. Da tamo gore ne žive neprijatelji i osvajači. Da nisu naoružani. Da je sve bila laž rođena iz straha, i da će shvatiti kada vidi. Kada stignu.
Niko ih nije sprečio da uđu u teretni vagon komunalnog voza i ugnjezde se u otpadu. Dok su se klatili u tišini, razmišljao je. Slušao je povremeno o onima koji odlaze na površinu. Njima se sistem nije bavio. Samo neka idu, oni su slepo crevo kolektiva koje na svu sreću otpada samo, rekla je jednom učiteljica.
Dakle, majka, a sada i njih dvojica. Sati su prolazili u preispitivanju svega u šta je mislio da veruje, kada teški koraci odjeknuše u kovčegu kompozicije. Otac ga zagrli. Osećajući da ovo neće biti prijatan susret, potražio je strah na njegovom licu. Nije ga bilo. Grbava prilika u izlizanom mantilu, vukla se tromo kroz hrpe onoga što više nije imalo primenu na mestu sa koga su krenuli. Kada im se približila na svega metar ili dva, zastala je i začuđeno izustila:
„Budalo.“
Otac se nasmejao.
„Produži dalje.“
„Zar vodiš i dete?“
„Vodim.“
„Što ga nisi dao socijali? Ima pravo da živi.“
„To mu pravo ne oduzimam.“
„Društvo bi ga udesilo za nešto.“
„Nešto, kao ti?“
„Šta meni fali?“
„Ovo zoveš životom?“
„Tradicija je da se poštuje. Ja sam mog starog nasledio u ovome, a gde će tvoj tebe? Budalo!“, odgovori grbavac i uputi se u sledeći vagon. Dečak je čekao, plašeći se da će se vratiti, svestan da u njegovom tonu nešto nije bilo u redu. Osećajući te slutnje, otac bi mu s vremena na vreme blago stisnuo mišicu.
„Tata, zašto te je nazvao budalom? Zašto mu nisi rekao zbog čega odlazimo?“
„Jer ne razume.“
„Da li ja razumem?“
„Razumeš.“
Otac nikada nije lagao.
„Šta je tradicija?“
Nije očekivao odgovor, verujući da bi zašao u oblast koja ne pripada deci. Pogrešio je.
„Zavisi sine. Za svakoga je drugačija, ali većina misli da za sve treba da bude ista.“
„Ti tako ne misliš?“
„Ne.“
„A šta je tradicija za ovog čoveka?“
„On u njoj vidi ovaj voz.“
„A ti?“
„Ja vidim samo smeće. A šta ti vidiš?“
„I jedno i drugo.“
Prvi put nakon dugo vremena, otac se iskreno nasmeja. Odjednom se osetio važnim i to mu je prijalo.
„Ti si pametan mali čovek.“
Ubrzo su ponovo utonuli u ćutanje, ali je sada bio daleko mirniji. Potražio je sećanje na majku. Pamtio je glas. I ruku. Ni on poput nje nije voleo Kompleks, bez obzira na povremene lepe trenutke koje je provodio u igri čekajući oca da se vrati sa rada. Uživao je kada bi mu pričao u njoj, dopuštajući da vešto izbegne teme koje su se ticale njene smrti. Pretpostavljao je da je bila bolesna. Nije ni pomišljao da bi ovo moglo biti u pitanju, ali to ga nije mučilo. Samo je bilo važno to što će joj se konačno pridružiti.
Odjednom, začu se tresak a potom i snažna škripa. On pokuša da ustane, pa posrnu natrag ali ga otac spretno podiže i uze u naručje. Zid vagona otkači se u trenutku, otkrivajući sumorno podzemlje i pre nego što je mogao da se navikne na neočekivani prizor tlo pod njima poče da se nagiba kako bi izručilo smrdljivi teret kojim su bili okruženi.
“Jesi li spreman?“, upita otac.
“Naravno da nije. On je dete.”, promukli glas odgovorio je umesto onoga kome je pitanje bilo namenjeno. Grč u očevim rukama za dečaka je bio jasan signal da je opasnost na pomolu. On se okrenu ka izvoru, ne puštajući ga iz naručja i mališan ponovo ugleda grbavog čoveka. Stajao je na ivici površine koja se nije nagibala, gledajući ih kako posrću poput hladnokrvnog sudije koji se tek sprema da izrekne konačnu presudu i odredi njihovu sudbinu uprkos činjenici da su do pre nekoliko trenutaka bili sigurni u njenu izvesnost.
Otac se srećom snašao i uz nekoliko spretnih doskoka više im nije pretila opasnost od gubitka ravnoteže. Ne skidajući pogled sa platforme koja se polako vraćala u prvobitan položaj, on spusti dečaka kraj sebe zadržavajući njegovu ruku u svojoj. Grbavac je koračao ka njima.
“Ostavi nas na miru. Gledaj svoja posla”, zapreti mu.
“Ne mogu, žao mi malog. Daj ga ti meni, pa nastavi svoj put. A kada poraste, neka sam odluči šta će i gde će.”
“Odbij!”, procedi otac. Dečak primeti njegov nervozan pogled, kako poput tragača skenira površinu oko nogu. Traži nešto…
On zausti da uputi pitanje, nadajući se da će ovaj put dobiti konkretan odgovor. Ako nešto može da se pronađe u ovolikom otpadu, pomoći će mu. Učiniće sve kako bi se prekinuo strah. Strah od izloženosti. Strah od nezaštićenosti. Strah od spoznaje da se i njegov zaštitnik plašio. Međutim, pre nego što je neizgovorena misao postala zvuk, nešto hladno prostruja mu kraj obraza i izazva drhtaj koji ga instinktivno okrenu ka roditelju.
Otac se nakratko pridržao za stomak, kleknuo, a potom pružio po blatnjavoj zemlji. Grbavac, neprijatnost na njihovom putu, postala je dželat. Vraćajući oružje za pojas, zaustavio se na ivici vagona, prekrivši senkom mališana zgrčenog kraj tela roditelja.
“Slušaj srećo, daj mi ruku.”, iznenađujuće ali ove reči za razliku od prethodnih nisu izazvale strepnju. Neočekivana toplina u glasu nepoznatog, umirila ga je u potpunosti. Svestan iznenadne smrti, dečak se rasplaka.
“Ubio si mi tatu.”
Grbavac uzdahnu.
“Zato što bi tvoj tata ubio tebe. Hajde idemo, vratiću te nazad u grad. Imao sam dvojicu takvih junaka, baš kao što si ti…sve ćeš njihovo naslediti, ništa ti neće faliti…”
“Ne vraćam se…Mi idemo gore…”, dečak pogleda prema izvoru slabog svetla koji je dopirao iz udaljenog kraja tunela.
“Znaš li ti sine šta je gore? Smrt.”
“Nije. Gore se samo drugačije živi. I moja mama je gore.”
“Gore niko ne živi. Hajde, dođi, idemo natrag dok nije prekasno.”, skoro da ga dotače po ramenu.
“Ne!”, uskliknu dečak i napravi nekoliko koraka ka unutrašnjosti tunela. Grbavac ustuknu, i na trenutak pogledi im se sretoše. I on se plaši, pomisli dečak i udalji se još nekoliko koraka kako bi potvrdio ovu slutnju.
“Nemoj sine…”, gotovo zavapi…”Opasno je tamo…”
“Baš me briga.”, odvrati dečak. “Ne verujem ti.”
Progonitelj je hodao ka njemu, ali nedovoljno odlučno da bi ugrozio bezbednu razdaljinu. Dečak se osećao sve slobodnijim, oči su se sve više privikavale na tamu i on postade svestan oronulog okruženja. Učini mu se da prepoznaje dotrajalu stazu, koja će ga ako ništa drugo, odvesti negde.
“Stani, molim te…beži od njih.”, viknu on. Dečak u prvi mah pomisli da želi da ga zbuni besmislicama, kako bi ga naveo da zastane.
A onda ih je ugledao.
Rojile su se u neodređenim grupama, emitujući blagu svetlost kojoj je sa sigurnošću dugovao veliki deo vidljivosti. Verovatno su mu se nedavno približile, dok je bio zaokupljen grbavim. Da li je moguće da ih se ovaj boji? Dečak pruži ruku, a iskre spretno poleteše ka vrhovima njegovih prstiju. Nije ih se plašio, naprotiv. Ulile su mu neočekivanu hrabrost i on pođe dublje u tunel.
“Budalo. Umrećeš!”, bio je to poslednji pokušaj ubice čiji su se planovi izjalovili. Dečak se ovaj put nije ni okrenuo. Sve što ga je zanimalo bile su iskre, čudnovate iskre koje su ga ispunile nikada ranije doživljenim osećajem apsolutne pripadnosti i spokoja. Grabio je žurno, kao u magnovenju, fokusirajući se na lagane vibracije rojeva koji su ga okruživali sa svih strana. Nakon nekoliko sati posrtanja kroz ostatke onoga od čega je rešio da ode, našao se pred strmim stepenicama koje su se dizale ka površini.
Negde sa periferije svesti, tanka nit neodlučnosti probi se kroz uzbuđenje i gotovo ga pokoleba. Iskre osetiše njegovu dilemu, i pojuriše ka usponu. Stizale su sa svih strana, i on shvati da je njihova brojnost u stvarnosti daleko prevazišla njegove pretpostavke. Vibracije se pojačaše, dok su se rojile u jednu jedinstvenu celinu, i taman kada je pomislio da će osećaj postati neprijatan nastupi tišina. Pred njim je ponovo stajao otac. Svetleo je, poput onih koje su ga stvorile.
„Jesi li spreman?“, upita ga ponovo. Ovaj put nije bilo nikoga da ih prekine.
„Da li ću gore umreti?”
„Nećeš. Onaj koji je pokušao da te zaustavi nije sposoban da razume.“
“Ti nisi moj otac. Iskre su te napravile.”
“Jesu. I jesam. Ali nemoj se mučiti pitanjima. Gotovo smo stigli do cilja.”, on mu pruži ruku i dečak je prihvati. Sa svakim korakom koji su prelazili, svetlo se pojačavalo, ali to ga nije činilo uzbuđenim. Miris je bio to što ga je opijalo, čudesan miris koji nikada nije iskusio i koji je udisao sve sebičnije. Ipak, ni on se nije mogao porediti sa prizorom koji je ugledao, kada su konačno izbili na površinu.
Drveće, veće od onoga koje je imao priliku da vidi u knjigama, pulsiralo je u savršenom ritmu, uzdižući se sa svih strana beskrajnog polja na kome su se našli. Raznobojne iskre, nestvarne lepote, kružile su oko glatkih grana. Pre nego što je uspeo da prozbori, one doleteše do njih i zaplesaše u ludom ritmu.
„Iskre…“, reče dečak opijeno.
„Spore. Mi smo spore.“, kroz figuru oca, obrati mu se bezbroj glasova.
„Ovde je tako lepo...nema smrti…“
„Mnogi još uvek to ne znaju.“
„Da li je moj otac znao?“
„Saznao je kasnije. Prva je bila tvoja majka. Deo vaše vrste povezan je sa nama još od trenutka kada smo stigle na ovu planetu. Oni vredni, pre ili kasnije čuju naš zov. Ipak, veći deo je pobegao dole, spoznavši da ne možemo bez sunca…“
“U Kompleks…”, šapnu dečak.
“U smrt. Vaše društvo umire, ali spasićemo vredne...”, odgovoriše spore. “Ti ćeš živeti.”, figura oca pruži ruku ka krošnjama.
Dečak se borio da ostane budan, osećajući kako ga vibracije ispunjavaju. Bilo je čudnovato lepo.
„Površina. Drugačija je, drugačije sam je zamišljao ...“
„Nije oduvek bila ovakva. Umirala je baš kao što sada umire ono ispod nje. Mi smo promenile sve. Ona sada pripada nama, ali ponovo će postati i vaša.“, zabrujaše spore.
Dečak pomisli da ih razume, dok se spuštao licem ka mekoj zemlji. U magnovenju, čudnovato lagan, zaboravljao je sve stege koje su mu nametnuli tamo odakle je dolazio. Zaboravio je i na oca i grbavca, na strah i neizvesnost. Zaboravio je i na sva pitanja, ona izgovorena i ona neotkrivena.
Apsolutna sloboda beše divna, baš kao i koren koji se rađao u njemu.