^{Herzegovinian – Drawing by Momo Kapor. Source / Извор: Bileca.rs}

Gendarme in Bileća
by Momo Kapor

Obrad Milićević, a native of the village of Zvjerine in Herzegovina, where nothing but Herzegovinians grows, decided to apply as a gendarme in Bileća in 1922. He passed all the exams. He was healthy as a dogwood, smart, honest and brave, he hit the target, ran faster than the others, wielded a saber and a bayonet, threw the furthest stone from his shoulder, did not smoke or drink, and was, as is known, from a good family … In the end, after he was proven worthy to be a gendarme, he was supposed to sign the decision, but he refused to do so.

– Why won’t you sign? – they asked him.

– I can’t – he answered. – I am not literate.

– Why, poor thing, are you not… literate? So, how are you going to write reports and reports when something happens?

And so, in spite of everything, he was not accepted by the gendarmes, so he moved to America, where he traveled on the Italian ship ‘San Giovanni di Messina’ from the port of Kotor, where a man from Dubrovnik, named Baltazar Grady, collected Herzegovinians for work in the mines of Bute Montana.

As the old proverb says: “Herzegovina settles the whole World, but still does not displace itself.”

After many struggles, Obrad, who was given the new name O’Brien in New York, looking for a place similar to his native Zvjerina, settled in the northwest of the state of Arizona, towards the border of California, under Mount Crossman. He lived in poverty doing what he also did at Zvjerina – raising sheep whose meat he sold in the nearby town of Hawassa City. The state of Arizona gave him one hundred acres of completely barren land for the symbolic price of five dollars.

One day, while he was digging a big hole to make a well, the same one he had in Herzegovina, because there was no other water in that area except rainwater, oil suddenly flowed out. He became so rich overnight.

He built a spacious house in the colonial style, and for his soul he built a very small, stone one, like the one in which he was born, with a hearth, beams and ramskins on which he slept dreaming of the Beast. And so, the day came for his company to merge with the Standard Oil Company, which sent a famous lawyer from Phoenix to sign the contracts. But he refused to put his signature!

– Why won’t you sign the contract? – asked the astonished lawyer.

– I am not literate – he answered.

– Mr. O'Brien - said the lawyer – you are one of the richest men in Arizona. What would you have become if you knew how to write?

– I would become a gendarme in Bileća – answered Obrad.

Момо Капор:
Жандар у Билећи

Обрад Милићевић, родом из села Звјерине у Херцеговини, где не успева ништа друго сем Херцеговаца, одлучи да се 1922. пријави за жандара у Билећи. Прође све испите. Био је здрав ко дрен, паметан, поштен и храбар, погађао је у мету, трчао брже од осталих, руковао сабљом и бајонетом, бацао најдаље камен с рамена, није пушио ни пио, а био је, као што се зна, из добре фамилије… На крају, пошто га примише у жандаре, требало је да потпише решење, али он одби да то учини.

– Зашто нећеш да потпишеш? – упиташе га.

– Не умијем – одговори. – Нијесам писмен.

– Kако, јадан, нијеси… писмен? Па, како ћеш писати пријаве и записнике кад се што деси?

И тако га и поред свега не примише у жандаре, те се он одсели у Америку, куда отпутова италијанским бродом „Сан Ђовани ди Месина“ из луке Kотор, где је неки Дубровчанин, по имену Балтазар Гради, сакупљао Херцеговце за рад у рудницима Бјут Монтане.

Kао што каже стара пословица: „Херцеговина сав свијет насели, а себе опет не расели.“

После многих потуцања, Обрад, којем су у Њујорку уписали ново име О’Брајен, тражећи место слично родној Звјерини, насели се на северозападу државе Аризоне, према граници Kалифорније, испод планине Kросман. Живео је сиромашно бавећи се оним чим се бавио и на Звјерини – узгајао овце чије је месо продавао у оближњем граду Хаваса Ситију. Држава Аризона му је дала сто јутара потпуно неплодне земље за симболичну цену од пет долара.

Једнога дана док је копао велику рупу да направи чатрњу, исту онакву као што је имао у Херцеговини, јер у том крају није било друге воде сем кишнице, изненада потече нафта. Постао је тако богат преко ноћи.

Саградио је пространу кућу у колонијалном стилу, а за своју душу подигао једну сасвим малу, камену, као што је била она у којој се родио, са огњиштем, гредама и овнујским кожама на којима је спавао сањајући Звјерину. И тако, дође и дан да се његова компанија споји са Стандард оил компанијом, која је из Феникса послала чувеног адвоката да се потпишу уговори. Али он одби да стави свој потпис!

– Због чега нећете да потпишете уговор? – упита га запањени адвокат.

– Нијесам писмен – одговори он.

– Господине О’Брајен – рече адвокат – ви сте један од најбогатијих људи у Аризони. Шта бисте тек постали да сте знали да пишете?

– Постао бих жандар у Билећи – одговори Обрад.

^{Momčilo Momo Kapor. Source / Извор: mamaklik.com}

The famous Serbian writer and painter, Momčilo Momo Kapor (1937–2010), always emphasized that he was originally from Herzegovina, from the Bileća village of Mirilovići, where numerous Kapor families still live today, although he spent most of his life in Belgrade. He often told stories from that region, about the people there and their specific mentality and way of life, in a very humorous way. This story about an illiterate policeman from Bileća who got rich in America gained special popularity on the Internet, and Momo used it to artistically edit, and thus preserve for eternity, the original story of Nikola Milićević, a native of Herzegovina, recorded by Šćepan Aleksić.

Познати српски књижевник и сликар, Момчило Момо Капор (1937–2010), увек је истицао да је пореклом из Херцеговине, из билећког села Мириловићи, где и данас живе бројне породице Капора, иако је већи део живота провео у Београду. Често је на врло духовит начин преносио приче из тог краја, о тамошњим људима и њиховом специфичном менталитету и начину живота. Ова прича о неписменом полицајцу из Билеће који се обогатио у Америци, стекла је посебну популарност на Интернету, а Момо је њоме обрадио, и тако за вечност сачувао, оригиналну причу о Херцеговцу, Николи Милићевићу коју је забележио Шћепан Алексић.