U osnovnoj školi govorili su nam o partizanima kao oslobodilačkoj vojsci. Vojsci koja je mnogo doprinela pobedi nad fašizmom ali i o vojsci koja je izvela i socijalističku revoluciju. Sa druge strane četnici su označavani kao domaći izdajnici, saradnici okupatora. Govorilo se o njihovim brojnim zločinima nad civilnim stanovništvom.
Kasnije početkom devedesetih godina, zasluge partizana prilično su devalvirale, a istovremeno se pojavljuju oni koji četnicima govore sasvim drugačije. Govori se da je i četnički pokret bio antifašistički, isplivavaju na površinu mnogi komunistički zločini. Tada je došlo do raspada Jugoslavije koji je doveo i ratnih sukoba među nekim bivšim jugoslovenskim republikama, koje su sada samostalne države. Opet su neki sebe nazivali četnicima. Sa druge strane to zvanje nekima su pripisivali protivnici u ratu. Iskreno jasnu sliku o tom pokretu nemam, a ona zvanično i nepostoji.
Dilema o kojoj govorim u tim devedesetim nije ni postojala. Dilema se odnoslia na drugi svetski rat. Moj deda (otac mog oca) rat je dočekao na odsluženju vojnog roka. Nakon kapitulacije jugoslovenske vlade, on je bio među onima koji su poslati u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine proveo je radeći na poljoprivrednom gazdinstvu u selu Besliš, nedaleko od grada Trira.
Mogo puta sa njim sam razgovarao o toj dilemi među ljudima. Ja kao neko ko se rukovodio onim što sam slušao u školi čudio sam se kako je neko uopšte imao dilemu. Zar pristupanje oslobodilačkoj vojsci nije logično?
Kako neko može biti na strani izdajnika svoje zemlje? On je bio siguran da ga je zarobljeništvo spaslo ne samo strahota rata već i izbora. Objašnjavao je da ljudi po selima nisu uopšte znali ni ko su jedni ni ko su drugi. Tvrdio je, a kasnije je i potvrđeno da su i četnici ratovali protiv Nemaca. Takođe je pominjao i neke partizanske zločine, ali o tome je tiho pričao. Ono što ga je najviše bolelo četnici su mu uzeli brata!
Uzeli ili odveli ili kako već reći? Dedin brat Dragomir bio je žrtva dileme? Ili žrtva slučajnog izbora? Uostalom on ništa nije ni birao. On nije imao nikakvu dilemu. Želeo je samo da izbegne rat. Jedne noći četnici su kucali na spoljna vrata njihove kuće. Na njegovu sreću na kući su bila druga spoljna vrata i on je kroz njih izleteo i nestao u noći. On je imao dvadeset godina i čak ni vojni rok nije bio odslužio. Ipak oni su ga smatrali regrutom. Posle nekoliko dana ponovo su kucali na vrata. On je opet krenuo na druga vrata, ali ovog puta i ispred njih bili su četnici.
Morao je da krene sa njima. To je bilo 1941. godine i od tada o njemu se ništa ne zna. Zvanično se ne zna gde je poginuo, prema nekim podacima državnih bezbednosnih službi poginuo je 1944. godine. Gde, kako? To niko ne zna.
Deda mi je navodio primere drugih koji su se isto tako pojavili na jednoj ili drugoj strani. Neke su tako mobilisali partizani, neke četnici.
Na kraju rata jedni su bili oslobodioci drugi izdajnici. Ne želim analizirati ni jedne ni druge. Ne želim ničije zločine ni opravdavati, ni umanjivati. Ne želim nikog rehabilitovati. Ne želim menjati istoriju. Želim samo naglasiti da srpski seljaci nisu imali prvo ni na izbor ni na dilemu. Za njih su odlučivali oni koji su im pokucali na vrata. Naravno izuzetaka ima, ali istoriju su pisali pobednici i ta istorija i danas je zvanična.
Goran
Kada se sve spusti na lične priče, videće se koliko tu ima tako različitih sudbina da ih nikako ne može čovek podvesti pod jednu kapu.
Downvoting a post can decrease pending rewards and make it less visible. Common reasons:
Submit